NAŠA ZEMLJA NIJE NAPRODAJ

             Evropejci i šeici na                 vojvođanskim oranicama !

Od jeseni će državljani Evropske unije imati mogućnost kupovati zemlju u Srbiji pod istim uslovima ko i naši državljani.

To znači, ako se do 1. 11. 2017. godine ne promine već potpisana  pravila, 

što je malo moguće,  Srbija će postati prva država na Starom kontinentu koja 

taku mogućnost dozvoljava i prija neg što će postat članica EU-a. Za razliku od zapadni republika bivše Jugoslavije i istočnoevropski zemalja, koje su ugovorile drugčije uslove  za prodaju državne zemlje strancima,  Srbija se na to obavezala nezavisno od sticanja statusa punopravnog člana EU-a.

Zbog svega tog očekiva se veliki porast cina obradivog zemljišta koje domaći građani neće moći platiti. Astronomskom rastu najviše će doprinet špekulativne tražnje tajkuna, koji su svesni golemi razlika u cini obradive površine u EU i zemljama centralne i istočne Evrope i čiji  ni najmanja namira nije bavljenje zemljoradnjom, već dobit od priprodaje oranica strancima, čim to zakonski okvir dozvoli.

Zato bi tribalo sagledeti mogućnost uvođenja moratorijuma, odnosno zabrane 

     prodaje oranica strancima,  prja svi Nemcima i Arapima, koji su, zafaljujući 

bivšoj i sadašnjoj vlasti, ne samo kaparisali, već loveći u mutnom postali vlasnici popularnog biznisa med šeicima, koji znači propast za naše zemljoradnike 

a najviše za mala gazdinstva.

Zemlja se ne prodaje.  Moramo je zadržat i moramo sačuvati svoju zemlju. Ona mora biti zemlja oni koji je obrađivaju. Imamo još malo vrimena, manje od po godine, da se dozovemo pameti i to uradimo. Jel triba podsećat da su naše oranice u Vojvodini ranile vikovima milijun i više vojvođanske čeljadi  a zadnje vrime i velik dio Srbije.

Gledajući na dosadašnje stanje  i dešavanja kod nas ko da važi  zakon Divljeg zapada, po kome se obradivo zemljište otima na kadgodašnji kaubojski način " Ko na komad zemlje prvi zabode zastavicu".  

   Novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu otvara velika vrata raznim malverzacijama sa vojvođanskim oranicama.  Podzakonska akta još nisu doneta, a od javnosti sakrivaju "ko zmija noge" informacije ko to priprema. 

                                                     Zakon mora biti jednak za sve  !                                                                                                 

KORIZMA KOD BUNJEVACA

Sveta korizma 

– počima se čistom sridom kad sv. crkva pepela i opominje nas „da smo pra i u pra se imamo pritvorit, zato da se osobito zauzmemo za umrlu dušu svoju, za koju je Isus krist život svoj žrtvovo.

Vrime korizme je vrime od 40 dana kad se svi krišćani pripremaje za duovno pročišćenje i otkupljenje kroz veliku post, u znak sićanja na Isusove muke u pustinji. Korizma traje od Čiste sride – pepelnice do Velikog četvrtka prid Uskrs, odnosno poslidnje Isusove večere

Korizma traja sedam nedilja koje nazivamo čista, pričista, brezimena, sredoposna, gluva, cvitna i velika..

    U bunjevačkim kućama na    Čistu sridu se pamti običaj    da su žene domaćice            iskuvavale u lušiji, masnoj      sodi šikarile sve sude, tako    da ni slučajno na njima ne    ostane nikake masnoće

   

Sve mora bit posno, pa i sami sudi, koji su se kadkad i u pepelu prali.

Čista srida je stroga post, ujtru se pekla lepanja i krumpir u kori, crnog luka i kaki pekmez.

Za užnu soparna čorba s paradičkom i s čipani valjuškama, i napuca se fajin kokica da bude cio dan. Na Čistu sridu pepelnicu se išlo u crkvu na pepeljanje da se sitimo da smo pra

i da ćemo se u pra vratit.

Crkveni običaji i vira na Čistu sridu nalažu da se iđe na pepeljanje u Crkvu i Put Križa na Kalvariju.

Mladi su se i u korizmeno vrime sastajali i družili, obično su se sastajali kod cura.Domaćini bi napucali pun vajling kokica a kadkad se sadilo fajin čikland kuruza za kokice. Mladi su se sigrali kojekake sigre, diljka, okreni se buvo, lek, šah, šicke i drugo, pa tako u šali i nuz kokice prođe vrime, a do ponoći su se vraćali kući.
Dogovarali su se kod koje će cure bit kokice,  pa  su tamo uvik dolazili i momci.
Nediljom posli podne, kad je lipo vrime, mladi su se nalazili, pa su pravili loptaniju, tako su
zvali ta okupljanja, a sigrali su se kojikaki sigranija... berberečke, šuturle, pavla pauna,
ježanje, draganje i vije. Tako su se sigrali i cure i momci do pridveče, a onda su se dogovorili di će se uveče pucat kokice.

Nediljom u Korizmi ilo se kokica, kad su se mladi skupljali na divan, sigre, loptanje. Sve je bilo brez posebne vike i larme, niše smilo čak ni zviždit. Kadgod se pazilo da se oblače i tamnije boje ruva sa skromnijim detaljima.

Za oslobađanje grija važno je redovno ić na sv. mise, ispovidat se i                                                    pričestit se na Uskrs.

Prid Korizmu se spremaju i uređivaju križovi, kite prolićnim cvićom (jorgovanom, zumbulom, lalama,  jacintima). Ne srni se zaboravit očistit i okitit grobovi pridaka. 

U korizmene i uskršnje običaje spadaje:

Čista srida – pepelnica
Sv. Joso -19. mart (ožujak
Blagovist – 25. mart
Cvitna nedilja
Velik četvrtak
Velik petak
Velika subata
Uskrs
Vodeni ponediljak

Svi ovi veliki sveci po Gregorijanskom kalendaru, sem Blagovisti, su pokretni sveci, pa često čujemo da stari kažu kako je ove godine Uskrs „dosta rano” el „zdravo kasno 

  Subotička Kalvarija za naš grad i okolinu         predstavlja jedno od svetih mista na kojemu     se okuplja veliki broj virnika. Posebno u           Velikoj nedilji: na Cvjetnicu, Veliki petak, i na   Uskrs rano ujutro. U te dane i zajednički           razmatramo križni put na kojem se može         vidit velik broj virnika. 

Na Kalvariju se iđe cile Korizme, sridom i petkom obično u 3 sata posli podne. 

Korizma je vrime posta, molitve i odricanja, zato i mi mislimo na svoju dušu, pa u Korizmi više molimo, postimo i odričemo se kojeg poroka, alkoholnog pića, cigara, kafe i kartanja, a običaj je da što se našporuje podili sirotinji, kakim starijim, bolesnim čeljadima el porodici s više dice. A post nam dobro dođe da se malo pročisti krv i organizam od masnoće i jake rane. U korizmenom postu oduvik se znalo kad se šta mož ist, jedared na dan smi se do sitosti naist, i to posnim ilom, a ujtru i uveče pomalo. Dok se nediljom, ponediljkom, utorkom i četvrtkom obično kuvala kaka suparna čorba (s paradičkom il zeljem), zapržena sa zdravo malo masla, razne vrste nasuva, kolači od dizanog tista (lakumići, pogačice, kiflice, pogače), jaja, mliko, kiselna, sir, skorupača.

               

            Šta se ilo za Korizmu ?

Ponediljkom krumpir čorba i paprikaš i sos od paradičke. Utorkom krumpir na paprikaš i sos od paradičke, Sridom gumboci na čorbu i s pekmezom gumboci. Četvrtkom čorba s paradičkom i krumpir pečen na masti i kaki sos i palačinta. Petkom nasuvo sa sirom i krumpirom i čorba od nasuva. Subotom kuvani kiso kupus el gusta tarana i kake pogačice. Nediljom riba i prazna pogača.

 Ujtru za ručak mliko, sir, skorup, kiselna, skorupača. Za večeru žganjci, proja, taški, gergej i        kaki teja. U Korizmi se pucalo kokica i kuvali kuruzi u zrnu. Tako je izgledalo kad se postilo, 
 i to je sićanje na kadgodašnje običaje. A sad se posti kad se nema šta ist, ni začeg 
 kupit, a kad se ima onda se ide i petkom ko svecom 

Kadgod su naši Bunjevci na salašima, rasutim po panonskoj ravnici, daleko od crkava, bili prinuđeni sebi pravit misto di bi se Bogu molili. Kadgod su i drevni Sloveni dizali kipove od kamena il drveta svojim bogovima Perunu i Svetovidu. Tako su imućniji Bunjevci na većim putovima podizali križove, posvićivali ji Bogu il kakom drugom svecu. Pod križ išlo se sa svi okolni salaša, da se mole, ispovidaju i poštuju viru u Boga. Do danas su sačuvani ovi križovi, prid kojima se Bunjevci mole. 

Stari križovi se čuvaje, poštuju  i sićaju nas na staro vrime 

 Put križa

       U korizmeno vrime više se Bogu molimo,                postimo i obalazimo put križa u crkvi el kod            kuće.

      Još u davna vrimena u Jerusalimu su         bila označena mista puta kojim je Isus       prošo noseć svoj teški križ.

Stara pismena kažu da je posli usrksnuća Blažena divica Marija svaki dan prolazila sotim putom. Kasnije su jeruzalemski franjevci vodili virnike od dvorane di je bila poslidnja večera, od Kajfine kuće, do sudnice na Maslinsku goru, na potok Cedran, na Sion, tako da je do svetog groba bilo 14 postaja...

Prva postaja: Isusa osuđivaje na smrt.
Druga: Isus prima na se križ.
Treća: Isus pada prvi put pod križom.
Četvrta: Isus sustrije svoju svetu majku.
Peta: Šimun Cirenac pomaže Isusu nosit križ
Šesta: Sveta Veronika daje Isusu maramu.
Sedma: Isus pada drugi put pod križom.
Osma: Isus teši jeruzalemske žene.
Deveta: Isus pada treći put pod križom.
Deseta: Isusa svlače s križa.
Jedanajsta: Isusa prikivaje na križ.
Dvanajsta: Isus umire na križu.
Trinajsta: Isusa skidaje s križa.
Četrnajsta postaja: Isusa meću u grob.

Naši stari su pratili sunce, misec i zvizde, pa su po tom znali kako nas vrime čeka. I kazali su kako je na 40 mučenika vrime, tako će bit još 40 dana...

MASKA VINČANJE U LJUTOVU / MIRGEŠU

Pogledajte kako su u Ljutovu (Mirgešu) mištani otirali zimu !

Sad već po tradiciji svake godine na pokladni utorak u naselju nedaleko od Subotice

mištani ovog sela organizuju po starom adetu šaljiv prikaz svatova kako bi na taj način

po kadgodašnjem virovanju uspili otirati zimu kako bi je zaminilo proliće.

                                                         Pogledajte video snimak

O Maska vinčanju Alojzije Stantić kaže ;

Pokladni šaljiv adet* “Maska vinčanje” obavljan na kraj poklada* toliko mi je lip, a do sad javno ne spominjan – zato se kanim sačuvat ga od zaborava. 

Na treći dan poklada podigdi su na veselu zabavu kontena* čeljad ponovili  starovinski šaljiv adet, kojem su nadili* maska* vinčanje. U njemu su se muškarci priobukli i udesili na izgled žena, a ženske su se priobukle i udesile na izgled muškaraca.

Namaškarana čeljad su odsigrali događanje u svatovima: od obavljanja vinčanja do okrećanja snaše. Svatovci* i gledači se što lipče priudese (maskiraje): žene u muškarce, a muškarci u žene. Kad je obavljen pokaz vinčanja i okrećanja snaše, zabavljanje se nastavilo igrankom, pismom, veseljem..

Na sliki /  Snaša je već malo noseća

Ko i svi drugi svatovi, i Maska svatovi se sastoje od redovni učesnika - snaše, đuvegije, kuma, starog svata, mastalundžija, svekra, svekrve i drugi zvanica, a ono što je posebno zanimljivo za ovaj običaj je da su tom prilikom muškarci obučeni ko žene, i obratno. Namaškarani, veseli i nuz pratnju muzike, svatovi na karucama iđu po kućama di ji domaćini rado ugoste i počaste, pa se tad svatovi zagriju nuz  po koje kolo.

- Maska svatovi je pokladni običaj Bunjevaca od davnina.  Zima polagano izlazi, približava se proliće i rađa se novi život, pa se zato prave svatovi koji svojom muzikom i  zvonjavom iđu kroz selo, i tako plaše zimu i nečiste sile s  ciljom da što prija odu i da se ne vrate. – divani učesnik svatova Petar Ivković Corda, kojem je pripala uloga svećenika

 Zvanice za prevoz asniraju svakaka srestva

Traktori, prikolice...

Fijakeri, špediteri, motorbicigle,

bicigle...

Kraj zime i Poklada se u Mirgešu već godinama obilužava starim bunjevačkim običajom Maska svatovima. Tako Mirgešani imaje priliku da se još jedared prid veliku korizmenu post provesele nuz muziku, pismu i igru i obađu nuz veselje par migerški obitelji. Svatovi svraćaju u svaku kuću di je otvorena kapija.

Najsvečaniji dio svadbe je vinčanje, koje se svake godine upriliči u prostorijama Doma kulture. Mladu i mladoženju dočekaju svekar i svekrova, a posli odigranog kola, sveštenik ji obično na šaljiv način vinčava. Kako to običaj nalaže, obavi se i okrećanje snaše, a posli svega slidi veselje nuz živu muziku s prisutnim gostima.

Maska svatove organizuje Udruženje građana   

“Bunjevci - Ljutovo” iz Ljutova.

ČIKERIJA (Donja i Gornja)

Čikerija (Donja i Gornja) 

Donja se Čikerija nalazi zapadno od Ljutova (Mirgeš), te severno od Tavankuta, također u samoj blizini državne granice.

Čikeriju čine dvI dugačke ulice i red ušoreni salaša. Naselje se naslanja na bagremovu šumu i leži na žutom i crnom pisku, što je doprinelo da se mištani bave vinogradarstvom, a danas voćarstvom. Misto ja skoro skroz napušteno sa izuzetkom par kuća koje su još nastanjene najviše starim čeljadima.

Čikerija noćom u današnje vrime

Četrdeseti godina XX. vika mesnu je  škulu pohađalo više od 70 đaka, a danas više nema ni škule koja je već odavno srušena. Zbog nedostatka osnovne infrastrukture (nema asfalta, dućana, doma zdravlja, izdvojeni dio tavankutske osnovne škule u Čikeriji zatvoren je još početkom 1980-ih),  a stanovništvo se u drugoj polovini XX. vika vrimenom iselilo u Tavankut, Ljutovo i Suboticu. Danas tamo živi još malo više od 10 stalno nastanjeni  i to većinom starijeg svita. Poslidnji godina misto oživi za proštenje, koje se slavi u nedilju posli spomena sv. Leopolda Mandića, te u drugoj polovini avgusta (kolovoza) za  vrime Čikerijade – virskosportskog godišnjeg susreta mladi katolika iz Subotice i okoline. Donja Čikerija pretežito je bila naseljena Bunjevcima i Mađarima. 

Njezinu znamenitost predstavlja veliko zvono koje razbija ledonosne oblake.

O čikerijanskom zvonu u TV emisiji 5KAZANJE bać Joso jedared je ispripovido...

Križ na Čikeriji podignut 1868. godine         

Napuštene kuće i salaši u Donjoj Čikeriji

Fudbalsko igralište pod Križom na Donjoj Čikeriji. Do 1980 god po tradiciji svakog 2. Maja (Svibnja) odigravala se fud. utakmica oženjeni protiv neoženjeni muškaraca. Poraženi bi snosili
troškove većere i pića za obadva tima što znajući mogučnost jedni i drugi nije bilo malo.

ČIKERIJA (madž. Csikéria)

Pustara koja u Madžarskoj obuvaća područje duž državne granice, između Kunbaje, Aljmaša, Milkuta i Tompe, a u Vojvodini južno od tog područja, između pustara Tavankut, Šebešić i Kelebija.

Grb Čikerije

Kadgodašnja službena imena: Csékéria 1655., Czikéria 1657., Csekeria i Csékeria XVIII vik, Csikéria 1929. Ime je izvedeno od naziva potoka Csíkér, koji su mištani pritvorili u Čikerija. God. 1655. ubrajala se među pustare na kojima je živilo Madžarsko i Hrvatsko stanovništvo. Upravno je pripadala Subotici sve do 1920., kad je trianonska granica razdvojila pustaru te je njezin južni dio pripao Kraljevini SHS, a severni Madžarskoj. Jedinstveno naselje, koje je 1920. državna granica priskla na dva nejednaka dila tako da  se obadva službeno nazivaju Čikerijom.  Narod je veći dio naselja, koji je pripao Madžarskoj, još od početka XX. vika nazivo Gornjom Čikerijom (madž. Felsőcsikéria), a naselje koje je danas u Vojvodini Donjom Čikerijom (madž. Alsócsikéria)

Gornja je Čikerija selo koje se nalazi istočno od Aljmaša (Bacsalmas), u samoj blizini državne granice. Samostalnim naseljom postala je 1921.

Seoska crkva je podignuta u čast sv. Stjepana Kralja 1928., a naredne godine i posvećena.  Bunjevački Hrvata je u tom naselju 1941. bilo 493 (ukupno 2050 stanovnika), 1945. – 420, 1960. – 437 (ukupno 1793 stanovnika), 1980. – 183 (ukupno 1241 stanovnik), 1990. – 42 (ukupno 1031 stanovnik), a 2001. g. – 79 (ukupno 975 stanovnika). U Seoskoj kući (Faluháza) prikazana je etnološka zbirka koja prikaziva povist sela i običaje. Od 1990. g. ode dluje HMS i Kulturno-umitničko društvo "Rokoko"

Državna granica na Ćikeriji (prija podizanja ograde)

                                                                       ↓↓↓↓↓

Csikéria leírása 

A település Bács-Kiskun megye déli részén helyezkedik el, közvetlenül határos Szerbiával. Lakosainak száma 977 fő. Közigazgatási területe: 2581 ha, melyből 150 h képezi a belterületet. A többségben magyar anyanyelvű lakosság mellett bunyevác-horvátok és német ajkúak is élnek a községben

A település történetéről tudnunk kell, hogy nevét a Csík-érről kapta, melynek medre a mai napig megtalálható.
Csikéria község 1924 óta önálló település, előtte Szabadkához tartozott.
Templomát 1929-ben szentelték fel, mely neoromán stílusban épült és a település egyik építészeti nevezetessége.

A valamikori szabadkai tanyavilágból mára már egy igazi magyar kis faluvá nőtte ki magát Csikéria. Elmondhatjuk, hogy teljes infrastruktúrájából már csak a szennyvízhálózat kiépítése hiányzik.

A rendszerváltás és az évek óta húzódó délszláv válság negatív hatással volt úgy a térségünkre, mint kis falunkra is. A nagyüzemi mezőgazdaság megszűnésével a falu aktív korú lakosságának több mint fele sajnos munkanélkülivé vált, ami a mai napig súlyos teherként nehezedik az itt élők vállán.
Az bizonyítja, hogy a község legnagyobb munkáltatója az önkormányzat, ami napjainkban 35 fő foglalkoztat. Ha nehézségek árán is, de nagy örömünkre szolgál, hogy 8 osztályos iskolába járhatnak az itt lakó gyerekek és óvodánkban is évek óta egyre a nő a gyermeklétszám. Az önkormányzat ezen kívül működteti még a háziorvosi-, védőnői-, falugondnoki és mezőőri szolgálatot. Az 1994. évi önkormányzati választáson megalakult a Horvát Kisebbségi Önkormányzat, míg 2002-ben a Német Kisebbségi Önkormányzat.
Az itt élő emberek fennmaradási szándékát jelzi az, hogy az elmúlt években számtalan civilszervezet alakult, így elmondhatjuk, hogy működik Horgászegyesület, Vadásztársaság, Gazdakör, Nyugdíjas klub, Margaréta kórus és több Néptáncegyüttes is. Ezek közül a legrégebbi, a 2006-ban megalakulásának 22. évét ünneplő ROKOKO Néptáncegyüttes, mely már határon túli fellépések sokaságát tudhatja maga mögött.

A hely a faluban lévő vasúti átjáró sínein keletre indulva is megtalálható. A hely Csikéria volt vasútállomásának területe. Az itt áthaladó Baja-Csikéria-Szabadka vasútvonalat  források szerint 1885-ben adták át: A forgalom viszont sajnos 1960-ban megszűnt. A sínek még megvannak, de a pálya már járhatatlan. Így a legközelebbi vasútállomás Bácsalmás.Az itt található két platánfa becslések szerint idősebb vagy közel egyidős a vonal átadásának időpontjával. Kerületük minimum 5 m feletti, hatalmas lombkoronával. A hely természetvédelmi terület.

Közönséges platán leírása:

A közönséges platán, más néven juharlevelű platán vagy egyszerűen platán a platánfélék családjába tartozó lombhullató növényfaj. Nagy valószínűséggel a keleti platán és a nyugati platán) hibridje.

Magyarországon több (ha nem számos) - védettséget élvező platánsor is található, pl.Vásárosnaményből Vitka felé vezető úton, Alcsútdoboz határában az Etyek felé vezető úton, Sásdon, Kiskunfélegyházán, stb; valamint védett egyedek, mint a 2013-ban Európában az Év Fájává is választott közönséges platán Egerben.

Felhasználása: Feltehetően a 17. század óta kedvelt diszfa, sorfa. Jól tolerálja a városi levegőt és azt, hogy gyökerei némileg korlátozottan tudnak csak terjeszkedni. Fagytűrése miatt a keleti platán elterjedési területén túl is megél. A fajták mellett az alapfaj is jól tűri a metszést, így be lehet határolni a magasságát. Lombkoronája sok fényt enged át. Kedveli a jó vízellátottságú talajt és a meleg fekvést

Londonban a leggyakrabban ültetett utcai fa.